Вукша Петровић није само име на списку награђених ученика завршног разреда ОШ,,20. октобар“, он је узор генерације. Када погледате Вукшу, видите спој интелектуалне озбиљности и неисцрпне спортске енергије. Као поносни носилац дипломе „Вук Стефановић Караџић“, доказао је да су школске клупе и спортски терени места где се гради карактер, а не места која се међусобно искључују.
Његова спортска прича је филмски сценарио о истрајности. Рукомет је био његова прва велика љубав – спорт који не мери ни са чим. А онда, када је повреда леђа покушала да стави тачку на његове снове, Вукша је показао оно што прави шампиони имају у себи, способност да се мењаају и истрајност у љубави. Није одустао. Заменио је паркет водом, а рукометну лопту – ватерполо капом, настављајући свој поход ка успеху.
Његов осмех је једина ствар коју ни судије, ни тешки школски задаци нису успели да „сломе“. Чак и када му је тешко, он има ту способност да вас погледа, насмеје се и својом позитивном енергијом успешно превазиђе све препреке. На питање како све постиже – да буде одличан ђак и тренира два спорта – само је слегнуо раменима и рекао: „Једноставно, не волим да будем озбиљан дуже од пет минута.“
Ипак, оно што Вукшу чини истинским спортистом генерације је његово срце. Када га питате шта му је најважније, он не говори о медаљама. Он говори о људима. Вукша отворено каже да су његови другари из основне школе његова највећа подршка и снага. „Волим дружење, смех и добру шалу – то је оно што нас држи. Убеђен сам да ћемо се дружити целог живота,“ истиче са много искрености.
Вукша, велико хвала! Научио си нас да је сваки пораз само припрема за нову победу и својим примером показао да је највећа животна титула – бити добар човек и бити добар пријатељ. Твој осмех и твој дух су наше највеће обећање за будућност.
Гордана Радојевић, директор школе
