У веома пријатном необавезном разговору са учеником седмог разреда, Душаном Марчићевим, сазнала сам много тога што не бих имала прилику да чујем, да сам била у посети часу или у школском ходнику.
Настава је завршена, школско звоно више није препрека да лекције из наставног плана и програма преточимо у оцене, већ необавезан сусрет директорке школе и ученика је допринео да сазнам о његовом путу до прве награде на државном нивоу.
А почело је овако. Било је то јесење јутро када је један првак крочио у школско двориште, са великом модрицом на глави – сувениром од несмотреног пада дан раније. Тада, док је стајао пред школским психологом, покушавајући да прочита речи са украсног магнета, Душан Марчићев није могао да се сети слова. Не зато што их није знао, већ зато што је та мала, болна тачка на глави, у дечјој машти, потпуно засенила свет око њега. Тај први сусрет са школом није обећавао славу.
Године су пролазиле, а Душан је у школским клупама тражио нешто што је често изостајало – прави изазов и инспирацију. Како сам каже, учитељицу памти по пропуштеним часовима физичког, где су се чешће радили неки други садржаји, уместо да се гради „здрав дух у здравом телу“. Живот у школи нам доноси и оне мање лаке тренутке који нас обликују. Душан је са мном поделио искрено сећање на изгубљену награду са такмичења, тренутак који је за њега био тежак. Пишући о овоме, желим да одам признање његовој искрености, али и да подсетим да сви ми, и наставници и ученици, грешимо, те да су управо те ситуације прилика да покажемо разумевање једни за друге. Иако је тај тренутак оставио траг у његовом сећању, Душан је кроз њега научио важну лекцију о поштењу и вредности свог труда који, без обзира на изгубљену диплому, остаје записан у његовом знању и раду. Испред мене је био мали а велики човек.
Али, тајне путеве ка знању пронашао је сам. Математику је „прерастао“, тражећи у наставницима знање које му је недостајало, а када је коначно открио чари страних језика, отворила су се врата целог света.
Енглески није учио из уџбеника, већ кроз филмове и серије, упијајући изговор и логику језика који данас говори са таквом лакоћом да би му позавидели и изворни говорници.
Када је сазнао за такмичење, све се десило „у пет до дванаест“. Припремао се са страшћу, без помоћи додатне наставе, вођен само сопственом радозналошћу и жељом за више. Општински, окружни, па коначно и републички ниво у Новом Саду – за Душана су то биле само станице на путу до државног првака.
Возом, за само 35 минута, стигао је до Филозофског факултета, потпуно спреман да покаже шта зна. Када су резултати објављени, потврдило се оно што је његова породица одувек знала: Душан је најбољи у својој генерацији на нивоу целе државе. То није успех случајности, већ плод љубави, упорности и бистрог ума који у овом четрнаестогодишњаку већ сада гради темеље будућег адвоката.
Данас, Душан није само републички првак. Он је дечак који је схватио да, када ускладите своје циљеве са сопственим могућностима и када иза себе имате снажну подршку родитеља, границе не постоје. Ужива у друштву вршњака, помаже мами и тати у породичним пословима и спрема се за велике животне победе.
Ово је прича о томе како један „удар на почетку“ може постати само путоказ ка врху. Душане, твоја прича је доказ да се права вредност не крије само у наградама, већ у начину на који градиш свој пут – храбро, паметно и са пуно срца.
Гордана Радојевић, директор школе
